Jer, volela sam te, i nije me sramota. Ni zbog suza, ni zbog nade, ni zbog ludosti. Možda sam trebala da te volim više.. ili manje, ali tada nisam znala da postoji mera, jer svega sa tobom mi se uvek htelo i još i više od najviše...
Volela sam te, jesam. I pustila sam te. Da traješ tamo gde si odabrao da ostaneš. Kod mene si, ionako, uvek bio privremeno samo, nikad do kraja, nikad stvarno. Dolazio si da bi imao gde da odeš. I ja sam to razumela. Bez očekivanja. Bez pitanja. Bez kajanja.
Volela sam i ono što si krio: strahove, sumnje, senke. U njima sam videla istinu o tebi, onu koju nisi dao nikome. A ja sam je čuvala, kao da mi je poverena tajna od koje zavisi svet.
Volela sam ti glas, onaj koji razbije tišinu, i onaj koji ostane kad ćutiš. Tvoje telo, tvoj miris, tvoj hod... svaku sitnicu što bi se urezala u dan kao potpis u kamenu. Bila sam gladna tebe, ne zato što si bio moj, nego zato što si bio živ- sa mnom i zato što sam bila živa- sa tobom.
Volela sam ti ramena. Nosila su svet, a ja sam se na njih naslanjala kao da su obećanje koje nikad ne laže, kao da im nisam teret. Bila su tvrđava i utočište, u istom dahu. Koliko sam ti samo bila ponosna dok su me štitila, a nisam znala ni zašto, ni od koga.
Volela sam ti kosu, ne zbog boje ni mirisa, nego zbog načina na koji je prkosila redu, kao da i sama zna da sloboda ne traži izgovor i da nema cenu. U njoj je bilo mene- razbarušane, neobuzdane, divlje žene koja ume da voli, koja ume da čeka.
Volela sam ti oči. Ne one što gledaju, nego one što ćute. Tamne, kao da su u njima spavale sve noći koje nikada nismo prespavali zajedno. U njima je bilo detinje radosti- iskre što se zapale čim im neko poveruje. I one iste tuge, kad radost umre bez najave i bez razloga.
Sad samo tišina zna sve naše jezike. Ona nas jedina još razume. Kad je noć dovoljno gusta, i srce dovoljno mekano, čini se- kao da te čujem kako dišeš na drugom kraju sveta baš istom tišinom kao ja.
Kašalj mi je pluća cepao, kao da iz njega izlazi život koji neću više živeti. Ispljunula sam je, jedanput, dvaput, zauvek, kao strano telo što više ne pripada telu.
Ostala sam prazna, samo koža rastegnuta preko kostiju, samo odjek u hodnicima u kojima sam je gonila.
Davila sam je u sopstvenoj krvi, u rečima koje su mi se razlile po jeziku, u knedlama što paraju grlo. Nisam imala vode da je operem sa sebe, samo sopstvenu ranu i u njoj sam je udavila.
Kroz tunele sam je jurila, mračne hodnike, bez kraja, bez vrata, svaki korak odjekivao je kao presuda. Pružala sam ruke da je dohvatim, i svaki put su me moje sopstvene rane pekle kao gvozdena rešetka iluzija što zatvara prolaz.
U znoju sam je oplakala, u mokrim jastucima i grudima što drhte, kao da se telo pod sopstvenom kožom gasi. U utrobi sam je prebila, stisnutim bolom, udarcem iznutra, kao da sam dete u sebi ugušila pre nego što je dobilo priliku da diše.
Tri puta sam je od srca odgurnula, tri puta sam je se odrekla. tri puta dizala sam krvave ruke u vis. Tri puta sam je zvala nazad, pa tri puta sahranila u grobnoj tišini.
I sada, kad se prašina slegla i tišina nas je progutala, a nepoverenje se rodilo i u meni, mogu samo da ti ostavim jednu rečenicu, jedan otisak na dnu tvog sećanja:
Budi mi dobro...i ostani daleko. U tišini. I daleko... daleko od mene.
Nije do tvoje glave, ni do moje, nego je do nepoverenja što se tiho ukorenilo još pre par meseci. Raslo je bez vode, bez sunca, a opet, evo ga- senka u kojoj ništa više ne cveta.
